logo
Wrong email address or username
Wrong email address or username
Incorrect verification code
back to top
Search tags: kratka-priča
Load new posts () and activity
Like Reblog Comment
show activity (+)
text 2013-05-17 13:48
"Ono nešto"
Volim da ga gledam dok jede - ljubav koju on ispoljava prema hrani bi i manekenku naterala da naruči „gurmansku". Otpija pola krigle u jednom gutljaju i nastavlja sa pričom. I kažem ti, zima oštra da grđe nije moglo! Stopala ne osećam koliko je 'ladno, al' možda je i bolje da ih ne osećam nego da bole i svrbe i peku istovremeno, kao pre druge cigare tog jutra. Ne znam kad sam počeo da vreme merim u cigarama... Možda još u srednjoj, kad smo se iza šupe krili od domara, mog komšije, da nas ne prijavi roditeljima... Nego, gde sam stao? Dušan ima divan običaj da se gubi u svojim digresijama. Onda mu oči sakupe sva sunca... Da, autobus. Nema ga, k'o za inat, već pola sata. Smučilo mi se i čekanje i sviranje i... i život mi se smučio! Polako, sa uživanjem toliko izraženim da se pola kafane okreće ka našem stolu, uzima poveći zalogaj punjene pljeskavice. Kačkavalj mu se cedi niz bradu, prilozi ispadaju u tanjir. Nešto u njegovom držanju me sprečava da se nasmejem. A onda sam je video. Zatrese glavom kao da prosejava misli. Umotana u vunene šalove tamnih boja, sa maramom oko glave, hodala je prema meni. Takvu gracioznost danas vidiš samo u starim filmovima... Kao da pod nogama nema slojeve i slojeve leda, već tepih iz svoje dnevne sobe, korak joj je bio siguran i čvrst. Znaš kako kažu da su oči ogledalo duše? Njoj se plemenitost razlivala po celom licu. Kao sveže oslikana porcelanska lutka, samo krhkija... Koža joj je delovala tako čisto i nežno, da su mi utrobu razdirali potreba da je dodirnem i strah da je time ne uprljam. Prestao je da jede. Usne su mu suve, a obrazi zažareni. Na moje tupavo zurenje odgovorila je (prekornim?) osmehom. Poželeh da joj se izvinim, ali me jezik nije slušao. Kao da bi me sam zvuk odgovora dokrajčio. Ne znam zašto, i danas zamišljam njen glas kao cvrkut iz nekog drugog sveta... Mogao sam se zakleti da je srećna, da ume sa decom i da je konji vole. Mogao sam se zakleti da je sama, ali ne i usamljena. Harmonike mi moje, mogao sam joj se tu, odmah, na već zavejanoj autobuskoj stanici u nepoznatom gradu, zakleti na večnu odanost bez ikakve naknade. Toplota mi se širila od grudi do vrhova prstiju, i već sam zaboravio kuda sam krenuo kad autobus stiže. Ne mareći više za pristojnost, sedoh baš prekoputa nje, taman da vidim kako odmotava maramu i raskopčava kaput. Nisam se iznenadio. Odjednom je sve imalo smisla: i prekor u njenom osmehu, i snaga koja isijava kroz savršeno smireno lice, i čisto divljenje koje je u meni probudila. Ispod šalova i grubog kaputa nosila je monašku rizu. Još uvek blago otvorenih usta, gledam kako Dušan ispija ostatak piva. Obrazi mu se vraćaju u normalnu bledu boju; ruke su mu mirne, na krilu. Volim da je se setim, progovara posle duge pauze. Od tog januara ponovo verujem.
Like Reblog Comment
text 2013-05-09 11:16
Na međi

Visok, pravih leđa, u odelu na kome se više ne razlikuju fabričke šare od masnih fleka, neznatno vukući desnu nogu koračao je Prosjak. Duga kosa padala je preko prljavog poveza na desnom oku, prazan desni rukav se izvukao iz džepa i jezivo landarao na vetru. Izbegavajući barice na trotoaru, pazeći da u prolazu ne dodirne nikog, približavao se reci. 

Sunce je uspelo da progori tamne zavese, i Prosjak se divio igri svetlosti na površini blatnjave vode. Nikad mu nije bilo jasno zašto malo ko primećuje lepotu rađanja dana. Svi nekud žure, kažu, da bi preživeli... A čemu takav život? Bos, obogaljen i zanemaren, imao je u sebi više mira i sreće nego bilo koji od prolaznika. Niko od njih nije podigao svoje zdrave oči ka nebu, i nije video tri bela zraka koja se kao tri ruke spuštaju do reke, čini se, da bi se oprale u njoj. Prateći ih pogledom, uočio je par novih cipela na kamenoj ogradi mosta. Ne razmišljajući previše o svom postupku, zahvalan Bogu i bivšem vlasniku što su baš njegov broj, Prosjak ih obu i nastavi put.
   
Nije prešao ni desetak koraka a već su ga nažuljale. „To mi je kazna što diram tuđe" – pomisli, ali ipak sede na ogradu i izu se da proveri. U desnoj su bile dve zgužvane novčanice od deset dinara, a u levoj tiket iz kladionice. Novac je odmah stavio u džep, a potom stao da proučava parče papira. Preko gomile odštampanih brojki, slova i znakova koji mu ništa nisu značili, olovkom je, odsečnim, čvrstim rukopisom, bilo napisano: „Nemojte ni da me tražite, nema ko da me ukopa. Ne želim da čekam prirodnu smrt... Kad me već način života ne kvalifikuje za raj, način umiranja sigurno neće."


* *

„Op, op! Barsa!" – dreknu neki pijanac na ulici. Pogrbljen, raspasan, vonjajući na rakiju i znoj, Kockar se dotetura do njega. „Šta bilo?" – upita ga ne želeći da sazna odgovor. Već mesecima nema sreće. „Barsa, brate, dva – nula! Dobio sam! Ti, na koga si igrao?" Ne odgovorivši ništa, otrežnjen i slomljen, nesposoban da prelomi jezik ni da opsuje, Kockar se žurno udalji.

Trebalo je to da uradi još u sedamnaestoj, kad se prvi put napio kao zemlja, kad je udario Oca i uzeo mu pare... Ili kad je prodao Njena kola da vrati dug sa pokera, a Ona mu nije rekla ni reč... Ili kad je prvi put uhapšen na onoj borbi pasa... Ili  kad je... Ili kad Ju je prebio kao životinju i ostavio da krvari nasred kuhinje jer je platila račune od njegovog dobitka na ruletu... Ili... Ma nema on dovoljno života da ih sebi oduzme svaki put kad uništi tuđ!... I trebalo je da ga ostavi, još i ranije, kad je u njihovu kuću doveo „kolegu" koji je pokrao nakit Njene majke i istraumirao Dete... A on nije mario ni za šta osim kocke, jebala ga ona! Kad bi mogao da se ubije po jednom za svaku Njenu modricu! I ne treba da mu oprosti, nikad! Ali nije on kriv, zavelo ga je društvo... Bio je tako miran, pažljiv... Nije on kriv... Oni su ga doveli dotle, oni će da ispaštaju za njegovu smrt... Ne... Sam je... Ne sme da laže sad, na kraju... Ubio je Majku svojim ponašanjem, Oca nikad nije posetio u bolnici... Za vreme Njenog porođaja bio je u kladionici, a Ona je praštala... I Nju bi ubio da nije pobegla... Tukao je Dete, krvnički, samo kad bi mu pomerilo daljinski... Takav neotac ne treba da živi... Tako je. Do mosta, pa dole. Dole...
   
Ljudi još nisu krenuli na posao, samo se poneka izgubljena duša vukla po gradu, vraćajući se porodici kojoj ne treba, sa pijanke koje se neće sećati. Tek probuđeno sunce bilo je preslabo da zbaci svoj tmurni teret, i ni jednog zračka nije bio da isprati Kockara do konačnog dna. Čkiljeći nad kletim tiketom, odlučnim pokretima ispisa svoj testament i presudu. Pre skoka je skinuo cipele, namenivši ih prvom bosom koji naiđe. Kao da se u njemu promeškoljio onaj dobroćudni dečko, na koga je zaboravio pre više decenija, i naterao ga na poslednji samilosni čin... Dugo je, onako smiren i siguran, stajao na ogradi i gledao u reku. Nije ga dozivala, ni terala od sebe. Bila je mutna poput poslednje čaše koju je iskapio pred polazak, ravnodušna prema njegovim nemim pokušajima da joj se obrati. Poslednje parče vazduha imalo je ukus izduvnih gasova i gradske, teške magle...


* *

Obuvajući ponovo svoje nove cipele, Prosjak je imao čudan osmeh na zdravoj polovini lica. Nikad neće razumeti one koji beže iz života... 
   
Na frontu je ostavio ruku i oko, nikad ne saznavši za čije babe zdravlje. U domovini... Ha! Domovini... Nema on to, nije ni imao. U zemlji za koju se borio čekali su ga grobovi. Kuću je prodao za lečenje, jer ga nije bilo na njihovom prokletom spisku... Čak ni kad je oteran sa Trga, kao da ga zagađuje, nije pomislio da huli na Boga. Opsovao je, prosuzio, i našao novo mesto. Život nije lep, ni dobar, ni pravedan... ali nam je poklonjen. A on se na poklon neće potužiti. Sve što ne mora da plati, prihvatiće i naći mu primenu, kad – tad. Evo, da se ubio pre deset godina, ne bi upoznao pop-Miljana, ne bi pomogao onom Cigančetu da pokupi kutije, propustio bi hiljade izlazaka sunca, hiljade crkvenih zvona u podne, bezbroj dečijih osmeha... Istrpeće i stotinu uvreda, ako za njima sledi bar jedan blagoslov.

„E, budalo nezahvalna!"- povika prema reci i glasno se nasmeja privlačeći zgrožene poglede prolaznika. Sunce se ponovo izgubi među pokrivačima, i kaljava boja reke podseti Prosjaka da je vreme da krene. Promrmlja neku vrstu molitve za dušu svog darodavca, zasmeja se još jednom i odšepa prema crkvi. Nedelja je, biće hleba.

Like Reblog Comment
show activity (+)
text 2013-05-08 09:00
Neizgovoreno

Soba je topla, mučno, iako je prozor otvoren. Možda mi večera nije prijala... Kao i svakog trinaestog marta, isključujem telefon i uzimam naš foto-album. Starinski, presvučen somotom, sa flekom od vina na zadnjoj korici.
Nedostaje mi.
Prstima prelazim preko okamenjenih želja i izbledelih otisaka zajedničkih snova. Ovo je bio naš dan...


Proleće, 2002.

„Žalim ove zvučnike! Šta se sve danas ne naziva muzikom..." – mrmljam sebi u bradu i obećavam da me ovo mesto neće videti dok sam živa. Šarena masa bezličnih polugolih bića prestala je da mi bude zabavna još pre pola sata, a ove moje ludače nigde nema. Nisam sigurna ni da bih je prepoznala pod ovim svetlom, obučenu isto kao većina devojaka njene građe i muzičkog (ne)ukusa... Probijam se do šanka najbližeg glavnom podijumu, u nadi da još nije dovoljno popila. Tamo je i zatičem, u društvu tekile i dvojice kolega, kako ubeđuje starijeg čoveka u ružičastoj košulji da ih fotografiše.
Pokušavam da izbegnem upoznavanje sa njima, ali mi ne polazi za rukom. Gora napast od moje pripite cimerke je samo njeno trezno izdanje. Imena sam im odmah zaboravila, verovatno i oni moje. Naslanjam se na šank i slažem najzgađeniji izraz lica, onaj koji je i do sada odbijao umišljene pastuvčiće iz ovakvih klubova. 
„Nikad više ne idem sa njom, makar mi obećala kilo čokolade!" – zaklinjem se u pola glasa. „Onaj viši" se osmehuje kao da me je čuo, i naginje se ka meni: „Idemo napolje." Osećam njegov dah na vratu, noge me same nose ka izlazu. Sviđa mi se njegov miris.


Leto, 2002.

Gužva nikad nije bila gora! Sva sreća da smo krenuli taksijem, uvek mogu da pobegnem glavom bez obzira... „Neiživljeni bandoglavi skotovi!" – ponavljam u sebi posle svake sirene. „Manifestacije seksualnih frustracija vozača" već postaju nepodnošljive. Prstima dobujem po naslonu suvozačkog sedišta, a najradije bih vrisnula da prozori popucaju. Nisam ni htela da izlazim iz kuće...
Planirala sam da vikend provedem u krevetu, sa mnogo slatkiša i bar tri filma o krvoproliću. Poslednje što mi treba kad sam u ovakvom stanju je zajednička kupovina. Stvarno, koja 'ružičasta' emisija mu je dala ideju? Nije da ne volim da budem sa njim, ali, moj dan je samo moj. 
Ako se kolona ne pokrene za sto sekundi bežim i ne osvrćem se. Jedan, dva... šest... dvadeset...
Iznenada, on otvara vrata i svečano me poziva na ples preko ulice. Sladak je. Možda mu i oprostim ovaj izlet. Na trotoaru me dugo ljubi a onda uključuje aparat. Smejemo se začuđenim prolaznicima dok ovekovečujemo naš odraz u vratima neke nove banke. Privlači me njegova spontanost.


Zima, 2003.

Miris sveže ofarbane stolarije, rezak, useca mi se u nozdrve. Žurka povodom useljenja njegove sestre u novi stan je, po njegovom mišljenju, idealna prilika da upoznam celu porodicu. Ja nisam toliko sigurna. 
Ne znam da li je u pitanju nervoza ili polarni minus napolju, tek, prsti mi otkazuju poslušnost. Jaknu nekako i uspevam da raskopčam, ali su pertle daleko veći izazov. Trudim se da se izujem ne naslanjajući se na besprekorno beli zid, već zajapurena, a on kroz smeh kuka kako će najbolji parčići mesa da se pojedu dok mi uđemo.
Moj trijumfalni osmeh i njegov aplauz prekida bljesak nečijeg digitalnog. Golica me dok ulazimo u sobu. Prija mi.


Jesen, 2004.

Mislila sam da samo ja ovoliko volim vašare! To je jedina prilika u kojoj mogu da tolerišem bezvrednu muziku – ona samo doprinosi raspoloženju.
Sedimo na velikom ringišpilu i držimo se za ruke. Ja se krijem iza ogromne šećerne vune, on nosi roze šešir koji je osvojio u 'boksu'. Ovo nam je šesta vožnja zaredom. Ostatak društva je već otišao na 'gusenicu' ili tako nešto, ali mi ne odustajemo dok ne uhvatimo igračku. 
Sa novom frizurom, bradom i tim šeširom izgleda kao gej vođa terorističke organizacije iz Teksasa. Nisam se ovoliko smejala još od... od našeg poslednjeg izlaska, čini mi se.
Odnekud se pojavljuje moj brat, sa kamerom, i zahteva da uradimo nešto 'zaljubljeno', za uspomenu. Ja odbijam tvrdeći da mi je romantika nepoznat pojam, ali moj 'kavaljer' teatralno skida šešir i probija se kroz oblak šećera da me poljubi. Do kraja vožnje pokušava da očisti bradu i kosu. Obožavam ga.


Leto, 2005.

Sunce progoreva kroz pretanku posteljinu i ne dozvoljava mi da ponovo zaspim. Zarivam glavu u jastuk. Ne pomaže. 
„Podseti me, zašto smo spavaću sobu smestili na istočnu stranu?" – obraćam mu se 'jutarnjim' glasom.
„Jer moje zmijsko telo najbolje izgleda ujutru i ne bih da ti uskratim taj prizor" – kroz smeh mi odgovara.
Kafa je već na stolu, njegovo odelo visi na vratima. Protežem se, lagano otkrivam i navikavam oči na svetlost. Fotografišem prvo jutro u zajedničkom stanu i izvlačim iz kreveta da mu na naš način poželim dobro jutro. Ovo je sve što mi treba.


Proleće, 2006.

Tradicionalne partije pokera već skoro godinu dana održavaju se kod nas. Kažu da je atmosfera najprijatnija. Ponosim se domom kakav smo stvorili ovde. Srećna sam. Dnevna soba je puna dragih ljudi, čak je i moj ludi brat došao iz drugog grada. Moj bivša cimerka peva uz reklame na radiju, njen muž doliva piće. Ostali gosti igraju podeljeni u parove. Vazduh u sobi miriše na smeh. 
Na pola partije, bez najave, naglo, on se spušta na jedno koleno. Uzima me za ruku i navlači prsten, ne pitajući me ništa. Kartanje je prekinuto, svi čekaju moju reakciju, a ja ne mogu da se pomaknem. Ne čujem nikoga, ignorišem bliceve, čestitke i zagrljaje. Upijam samo njegov topao pogled i sigurnost koju obećava. Znam da je moj.




Čujem da otključava vrata i brzo odlažem album. Nikad mu nisam rekla da dišem samo kad je tu. 
„Večerao sam u gradu, idem da legnem." 
Zadržavane suze mi peku utrobu.
„Važi, ja ću prvo do kupatila."
Daću mu dovoljno vremena da se napravi da spava.

Like Reblog Comment
text 2013-05-07 09:51
O promašaju

    Nije mogao da se otrese teskobe koju je na njegovim kapcima ostavila minula noć. Svi snovi su imali ukus rđe i prašine, i svi su bili sećanja. Dugo se umivao, trudeći se da ne gleda u ogledalo. Bojao se da će odraz ličiti na potištenog dečaka iz prvog sna, koji je na izazove vršnjaka uvek odgovarao: „U pravu ste, ne smem". 


    Setio se šibe vetra na obrazima, zastrašujuće slobode u kostima... i parališućeg „a šta ako se lanac otkači?" koje ga je sprečilo da dohvati tu igračku na ringišpilu. A da je samo pružio ruku...


    Grubim peškirom istrlja lice, krvnički, kao da se tako može sastrugati stid. Skuvaće jednu „tursku" da se povrati.


    Miris kafe doneo mu je šarene note drugog sna, koji se poput letnjeg pljuska svalio na oznojene jastuke. Našao se na proslavi mature, sam, okružen preterano veselom svetinom. Svetlosiva košulja sa velikim tamnim krugovima ispod pazuha samo je doprinosila nelagodnosti. Majka mu je izabrala tu košulju... Da joj se samo suprotstavio! A možda – možda ni to nije dovoljno želeo...


    Treći san ga je progutao već smrvljenog. Bačen pred staklena vrata najmanje kancelarije u zgradi, po navici je proverio da li je lepo zakopčan. Osmehnuo se, zadovoljan savršeno neupadljivim izgledom koji je negovao godinama. Uredno podšišan, tankih usana i očiju obične boje, bio je od onih činovnika koji se lako stapaju sa inventarom. „Na gornjem spratu se lakše diše", rekla mu je spremačica tog jutra. „Šta čekaš – konkuriši!" Odmahnuo je glavom na svoj uobičajeni, skoro uvredljivo pristojan način i vratio se papirima. Zašto bi rizikovao? Već ima sasvim dovoljnu platu za svoje potrebe. Uostalom, na gornjem spratu ima i više odgovornosti...


    Otvorio je i novine, u naivnom pokušaju da spreči ponovno proživljavanje narednog sna. Primetio je da neko sa njenim devojačkim prezimenom izdaje stan u njegovom naselju. Broj telefona mu se učinio poznatim...


    Poslednji san mu je seo na grudi kao đavo iz narodnih priča. Setio se krutih mirisa buketa koji su mu grizli nozdrve i tamjana od kog mu je jezik goreo i svadbarskih zvukova čije su mu boje rastakale želudac. „Pruži sreći priliku da deluje, usudi se", govorio mu je otac. Možda je trebalo više da mu veruje... Ta nedelja je bila naročito sparna. Probudio se u zoru, obukao kao da mu je mesto na listi zvanica i teškim, tromim korakom krenuo ka crkvi. Već pripiti svatovi su punili dvorište i čašćavali Cigane na kapiji. Video je i mladoženju - srećnika – prokletnika – čoveka čiji će osmeh ugasiti da bi vratio svoj. Reći će joj danas, mora. Ne sme i nju da izgubi. Gledao je kako nevoljno ulazi u crkvu, kako onog stranca nekako gadljivo uzima za ruku, kako se s mukom smeši kumovima i rodbini. Sa dlanova mu se cedila jara. Nesposoban da joj se obrati, odjednom bez trunke volje da se bori, uputio je nemo izvinjenje šlepu njene haljine i napustio venčanje. 


    Odlučan u nameri da zaustavi navalu prošlih promašaja, uključio je televizor i otišao do prozora.


    „Usudi se da iskočiš iz šablona! Novo, osvež-" 


    Ne sačekavši da čuje da li je reklama bila za dnevne uloške ili energetsko piće, ni po čemu poseban činovnik sa jučerašnjim novinama u ruci napustio je svoj bezlični stan u prizemlju. Konačno siguran da želi da se menja, da želi da bude izvan okvira u koji je sam sebe stesnio, sa osmehom nekoga ko ima sve odgovore zakoračio je sa trotoara.


    Video je vrelinu koja izbija iz šahta, i ritam sunčevih prstiju u kosi čistača ulice. Video je drvo umotano u već posiveo sneg i sve nijanse crne na kaputima prolaznika.

Trenutak pre izgužvanih sirena, povika, sevanja u plućima i konačnog zamračenja, video je da ipak nije bio u pravu.

More posts
Your Dashboard view:
Need help?