U ponoc 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan nacin smrt prestaje da posecuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko vise ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naucni, ni drzavni, ni crkveni autoriteti. Preko noci propadaju osiguravajuca drustva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hriscansko ucenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obicni ljudi dozivljavaju smrt u ovim okolnostima, na sta su, uprkos prvobitnom ushicenju, spremni da bi je se ponovo domogli - pripoveda se u ovom romanu baroknog stila i raskosne imaginacije, jos jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotice vecna pitanja covekovog postojanje i njegove sudbine.

Saramagova proza je glas koji obuhvata sve glasove, kao univerzalni unutrasnji zamor. Oni koji nisu citali Saramaga ranije bice zaprepasceni vec od prve stranice romana, cim pripovest otpocne recima: "Sledeceg dana niko nije umro."
Stiven Pul, Guardian

Na pocetku romana, kada smrt prestane da ubija, obicni ljudi su ushiceni. Shvataju da su se domogli "najveceg sna covecanstva od njegovog prapocetka". S vremenom, za trezvenije umove, kraj umiranja pretvara se u pretnju: "Ako ne pocnemo ponovo da umiremo, za nas nema buducnosti!"