Zar nije bolje, govorio je, da od ove nacisto razvaljene i upropascene Srbije, najgoreg mesta za umiranje u Evropi, a i sire, zajednickim snagama napravimo mesto u kome ce biti milina umreti, Srbiju u koju ce - kada je deratizujemo, dezinfikujemo, okrecimo, pocistimo i dovedemo u red - nagrnuti bogati samrtnici iz cele Evrope da ovde, u Srbiji, umru na miru, takoreci na visokoj nozi, kao sto su u XIX veku u velikom stilu umirali u Marijenbadu i drugim mondenskim, evropskim banjama. Srbija, pravo mesto za vasu smrt, Srbija, vasa poslednja destinacija, tako bi mogala da glasi nasa reklamna poruka na CNN-u, tako je govorio Ðindjic, covek sa istancanim smislom za humor. Ako vec ne mozemo da zivimo bez smrti, takodje je govorio Ðindjic, saljivdzija, hajde da od smrti napravimo biznis... Mandaric i Maslesa, dva glavna lika ovog romana, obracunavaju se sa srpskim primitivizmom i mentalitetom, ali ovoga puta kolektivno izopacenje oliceno je u novijoj politickoj psihopatologiji, koja u jos jednoj bespostednoj Basarinoj satiri dodaje nove, manicne crte u karakterologiji nacije. Njihovo se poimanje demokratske Srbije u osnovi ne razlikuje, samo su razlicite njihove reakcije na nastalu epohu navodno oslobodjenu jednoumlja: jedan protagonista, rastrzan izmedju euforije i depresije, dobija napade bipolarnog poremecaja, a drugi se trudi da ga smiri i uveri da je to sudbina koju ne mozemo izbeci... U pozadini njihovog dijaloga, koji ce do suza nasmejati citaoce i na kraju im ostaviti gorak okus u ustima, naci ce se lik Zorana Djindjica, coveka koji se, po misljenju obojice protagonista, upustio u zaludan naum da dovede svoje sunarodnike u kakav-takav red.