Izuzetne ljudske figure uvek moraju da se prilagodjavaju tesnim cizmama "duha vremena". Oni su iznad ludila i normalnosti; iznad "dobra" i "zla". Oni su ti koji ukazuju da su "civilizacija" i "kultura" masne lazi; da se "dobro" i "zlo", kako za Hegela i Nemce, tako i za Bantu crnce i njihovog poglavicu, na kraju krajeva neumitno sazima u recenicu: Zlo je kada Hutsi nama kradu stoku i zene, dobro je kada mi Hutsima ukrademo zene i stoku. Za takve, mira nema ni posle smrti.Niceanski brkovi u ovom Basarinom romanu postaju ne samo paradigma "volje za moc" - od cije se harizme nece spasiti ni Josif Visarionovic Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... - vec i ubedljiva parabola o patoloskim strastima, o vecnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopistickim konceptima svojih "usrecitelja". Dok se lucidni umovi Evrope napajaju Niceom, Sigmund Frojd savetuje Ataturka da cita Nicea ali da ne dozvoli da ga prevode u njegovoj zemlji, Rihard Vagner gradi svoju zaduzbinu u Bajrojtu nipodastavajuci Niceovo ucenje, dok Nice na Kipru pokusava da napravi luft-balon. Posustala vera u horizontalna levo-desna odredjenja coveka vodi ga ka viziji da se jedino uz pomoc tehnologije moze "odlepiti" od zemlje, jer se jedino luft-balon ne povinuje "zakonu jacega". Ali, nazalost, zemlja je mnogo vise od prostoprosirene metafore tla, srce koje kuca duboko u unurasnjosti daleko je od poznanja dobra i zla. Totalitarizam nije mrtav, naprotiv, zivot je fikcija, proizvoljan raspored mistifikacija i onoga u sta ljudi zele da veruju. Takodje ni posveta Zoranu Ðindjicu sa pocetka knjige nije samo gest lepog gradjanskog pijeteta, vec jos jedna smernica izmedju varljivih hridi forme i sadrzine novijeg srpskog romana i drustvene panorame koja ga je oblikovala.