Prizori kamenih zidina starih gradova ovencanih mediteranskim rastinjem, vecna muzika suma talasa, skrgutanje sljunka, zveckanje zagonetnih nanosa plime, miris morskog vazduha - sve je to pozadina na kojoj junaci Andricevih Prica o moru, rastrzani nemirima, svescu o poreklu i ceznjom za boljim svetom, zele da pobede logiku istorije i kulture, zakone geografije i fizike, u tragicnoj nemoci da i u zeljenim prostorima, pred sirim vidicima, prevazidju granice sopstvenog naciona, intelekta i licnosti. Izvedite coveka iz balkanskih planina na more, i vi ste otvorili jedan opojan praznik sa radosnim svitanjem i neizvesnim sutonom. Zelja za morem izgleda da se sakupljala i rasla kroz pokolenja, i njeno ostvarenje u jednoj, nasoj, licnosti zestoko je kao eksplozija. Izlazak jednog plemena na more, to je pocetak njegove prave istorije, njegov ulazak u carstvo vecih izgleda i boljih mogucnosti. Taj odlucni cas u istoriji vrste ponavlja se svaki put u istoriji pojedinca pri prvom dodiru sa morem, samo u drugom obliku i manjem obimu.