Trajno je samo ono sto nije dobilo oblik ni ime, sto nikad nije ni napustalo beskrajne i vecite predele nepostojanja. Dnevnicki u Andricevim Znakovima pored puta jeste kratki tekst koji se moze napisati u toku jednog dana, u kome pisac ispisuje trenutno raspolozenje, vidjenje neke pojave, licnosti, utisak sa puta ili misao koja ga preokupira. Godinama belezene i bez odredjenog reda pisane, takve zapise pisac sabira u knjigu koja postaje ogledalo njegove duse, a ne dnevnik. Princip organizacije tekstova u knjizi nije tok vremena, kao sto je u klasicnom dnevniku, vec spontani rad duse koja zivo i osetljivo reaguje na svakodnevne podsticaje i preradjuje ih u meditacije i vizije, u snimke predela i ljudi. Spontanost i neobaveznost glavna su odlika takvog, viseg, duhovnog dnevnika kakvi su Znakovi pored puta. Tekst u njima raste i razvija se kao organsko tkivo: Jedan fragment naslanja se na drugi, a ovaj na sledeci, i tako do u nedogled. Ta ogranicenost i spontano stapanje manjih tekstova u vece celine, delo, jedno je od glavnih odlika Andricevog radnog postupka. Kaze sam na jednom mestu: Ja u stvari nisam nikada pisao knjige nego rasivene i razbacane tekstove koji su se s vremenom, sa manje ili vise logike, povezivali u knjige romane ili zbirke pripovedaka. Takav radni postupak posebno je uocljiv u Znakovima pored puta. Rec je o kratkim zapisima koji se sami od sebe povezuju u vece celine da bi tako obuhvatili siroki spektar zivota i mnogostruke stvarnosti onako kako se prelivaju u osetljivoj pesnickoj svesti.