Više zabavno nego korisno. Može da pomogne kod analize Kišovog prikaza odnosa sina prema (odsutnom) ocu u "Porodičnom cirkusu". Možda.

Antichrist - Friedrich Nietzche

Filozofe poslednjih godina ne čitam da bih se sa njima usaglašavala ili krvila, nego da bih upijala lepe rečenice. Proučim ih ja, prerazmislim, ponešto čak iz njihovih stavova i proradim i provučem oko svojih, ali se ne trudim da od njih naučim baš sve čemu su me kao čitaoca nameravali naučiti.

Tako Ničea čitam sad. Ne dopuštam mu da me ubedi u svoju istinu, čak ni kad je slična mojoj - pogotovo ne tad. Hranim se njegovim nizovima reči i pamtim njegova razmišljanja, bez osećanja dužnosti da im se priklonim, bez osećanja potrebe da se odupirem.

Knjiga je tako na bezbednoj udaljenosti od moje kritičarske nekompetencije, dok je moja nezrelost oklopljena protiv uticaja knjige.

Pustinjak cetinjski (pjesmotvorje Njegov...

Prvo, besmisleno je vršiti izbor iz Njegoša.

Drugo, ne sviđa mi se izbor iz Šćepana Malog.

Treće, ne mogu da dam punih 5 zvezdica, ni zbog Njegoša, ni znajući da je "to u ono vreme bilo  tako", knjizi u kojoj je nasilje nad ženama izvor komike.

Epicentar - Magične note - Goran Savić

Smakla jednu zvezdicu zbog lektora, drugu zbog neuhodanosti piščeve.

Cenim da će nastavak imati bar pola zvezdice više.

REVIEW

U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. 

Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.

Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.

Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.

Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem  na sat. Od njega saznajemo da

Časovnici ubijaju vreme.

i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.

(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)

Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.

Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.

Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.

Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:

Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.

Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bue objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica. 

Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.

Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.

Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.

Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.

Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.