Više zabavno nego korisno. Može da pomogne kod analize Kišovog prikaza odnosa sina prema (odsutnom) ocu u "Porodičnom cirkusu". Možda.
Više zabavno nego korisno. Može da pomogne kod analize Kišovog prikaza odnosa sina prema (odsutnom) ocu u "Porodičnom cirkusu". Možda.
Filozofe poslednjih godina ne čitam da bih se sa njima usaglašavala ili krvila, nego da bih upijala lepe rečenice. Proučim ih ja, prerazmislim, ponešto čak iz njihovih stavova i proradim i provučem oko svojih, ali se ne trudim da od njih naučim baš sve čemu su me kao čitaoca nameravali naučiti.
Tako Ničea čitam sad. Ne dopuštam mu da me ubedi u svoju istinu, čak ni kad je slična mojoj - pogotovo ne tad. Hranim se njegovim nizovima reči i pamtim njegova razmišljanja, bez osećanja dužnosti da im se priklonim, bez osećanja potrebe da se odupirem.
Knjiga je tako na bezbednoj udaljenosti od moje kritičarske nekompetencije, dok je moja nezrelost oklopljena protiv uticaja knjige.
Prvo, besmisleno je vršiti izbor iz Njegoša.
Drugo, ne sviđa mi se izbor iz Šćepana Malog.
Treće, ne mogu da dam punih 5 zvezdica, ni zbog Njegoša, ni znajući da je "to u ono vreme bilo tako", knjizi u kojoj je nasilje nad ženama izvor komike.
Smakla jednu zvezdicu zbog lektora, drugu zbog neuhodanosti piščeve.
Cenim da će nastavak imati bar pola zvezdice više.
Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca.
Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom.
Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz doba diktature.
Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat.
Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.
Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.
Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.
Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.
Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.
Najbolje prikazan lik: Pilat
Najdraži lik: Rimski
Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa