Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca - stvaraoca - lažljivca. 

Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su jevanđelisti (kao i svi hroničari) veliki umetnici. Uverljivost ne zavisi od istine, čak retko i ima veze s njom. 

Linije intertekstualnosti kao da je Behemot mrsio. U liku Ivana Bezdomnog ne zna se gde tačno počinje Dostojevski a gde se gasi Biblija. Margaritin let "u zlo" poslužiće potonjim piscima fantastike, dok epizoda s "valutom" koren ima u zvaničnim i manje zvaničnim aktima iz doba diktature.

Problem istoričara i istinitosti istorije razvija se preko verodostojnosti jevanđelja u (mom omiljenom) poglavlju Pontije Pilat. 

Stalno hoda i hoda za mnom jedan s kozjim pergamentom i zapisuje bez prestanka. Ali jednom sam zavirio u taj pergament i užasnuo se. Ama baš ništa od onoga što je tamo zapisano ja nisam govorio.

Različite sekte Bibliju tumače na različite načine. Bulgakov je tanku liniju između bukvalnog i prenesenog značenja (moglo bi se reći đavolski) vešto upleo u svoj roman uvodeći đavola u moskovsku realnost. Izraze poput "đavo će ga znati" najpre čitalac počine da shvata bukvalno, a za njim se u razobličavanje metafora upuštaju i likovi.

Datume ne stavljamo, s datumom hartija neće biti važeća.

Istorija i mit se više ne prepliću, jer se značaj istorije poništio. Svakodnevica se pretvara u mit i svodi na jednu ponoć. Žene ne postaju veštice, već samo potvrđuju svoju veštičju prirodu. Posle smrti nema nikakvog života, jer u toj ponoći ne postoji "posle". Ponos je delotvorniji od molitve, a spokoja nema u svetlosti.

Neposredno po zatvaranju knjige, sve(t) se čini savršeno smislenim. I bujica pitanja i pojedinačni upitnici, dok se, blago ali neumitno, čitaocu nameće osećaj zahvalnosti na milosrđu i razrešenju krivice koje se ne seća.

Najbolje prikazan lik: Pilat

Najdraži lik: Rimski

Uz čitanje slušati: Morfin i Štrausa

Kamijevo "opravdanje" Pravednika 

Treba, dakle, samo suditi o načinu na koji sam uspeo da učinim verovatnim ono što je istinito.

zvuči kao Pirandelova poetika razvijena u Šest lica traži pisca, i to je, čini se, jedina veza sa epohom, budući da stil dijaloga više odgovara antičkoj drami. Preteranu liričnost i patetičnost koju su ovom delu zamerali ja vidim kao jedini mogući način da se prikaže zanos revolucije u povoju. Pravdanje terorizma u očima samih terorista patetično je samo po sebi, kakvim se god rečima izrazilo.

Pitanje revolucije ne povlači za sobom samo problem pravde, već i slobode uopšte. Određenje granica lične slobode i put autodefinisanja jednom revolucionaru ne smeju da budu važniji od celovitosti revolucije. Tako je diskusija o časti uvek apstraktna, jer se samo u apstraktno može verovati, dok se rasprava o izdaji drži konkretnih pojedinačnih strepnji.

Dorino pitanje, može li ljubav prestati da bude monolog, šire je i pruža se dalje od pitanje ljubavi revolucionara prema narodu, kao što je ta ljubav jača i većeg dometa od mržnje prema despotizmu. Replika

Mi nismo od ovoga sveta, mi smo pravednici. Nije za nas toplina.

sažima dramski tekst i dramu revolucije u izrazu buntovnog mirenja sa ulogom.

Stav Partije o Kaljajevu - da je suviše neobičan da bi bio revolucionar - osvetljava naličje ideala, i govori da je borba za slobodu zapravo borba za drukčije uniformisanje. Ne dajući publici vremena da o svemu dobro promisli, Kami u policajcu oličava razum, a glas duše daje vojvotkinji, da bi na kraju ostavio tek dovoljno tišine za nove definicije pravde.

Najbolje prikazan lik: Stepan

Nasimpatičniji lik: Janek

Uz čitanje slušati: vesti

Veciti mladozenja - Ignjatovic Jakov

Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne.

Ignjatovićev humor je dobroćudan. On svoje junake oblači u rečenice tako da se ni najneznatniji ne mogu postideti. Čak i malograđanštinu sadržanu u satu koji se tek onda navija kada će gosti doći opisuje roditeljski blago.

Portret glavnog junaka je zanimljiviji od ostalih, jer postavlja granicu između "salonskog" i "ženskog" karaktera. Dakle falila je njemu muška crta, što se nikad oženiti ne može. Šamika bi, po iskustvu sa ženama, lako mogao da se čita kao homoseksualac, ali pisac ne dozvoljava takvo tumačenje neumorno nas uveravajući da mlađi sin Sofre Kirića nije ni muškarac. Iz udobnosti ovog veka, može se reći da Šamiki nedostaje karakter uopšte, a ne tek "muška crta".

O najstarijem sinu i kćeri saznajemo kroz očev stav prema njima, što nam daje i značajan uvid u karakter gospodara Sofre. Osim što je najvažnija godina u njegovom životu vezana je za devalvaciju novca (ni ženidba, ni rođenje nijednog deteta nisu dovoljno veliki događaji da zauzmu to mesto), Sofra u deci vidi samo naslednike, produžetak svog imena, imetka i poslovanja, i posle Sofijine smrti gubi svaku vezu sa njima kao članovima porodice.

Sporedni likovi su naslikani podjednako brižljivo, i to je jedna od meni najdražih odlika ovog romana. Ignjatoviću se često zamera na nedoslednosti u građenju priče, ali ja smatram da se istorija poput ove i nije mogla napisati "dosledno". Stil je "drugačiji", sakat kao i većina junaka. Primeren je radnji, i zato dobar.

Reakcije na poslednju rečenicu nizale su se u vidu upitnika i uzvičnika i zauzele celu zadnju koricu knjige*. Ovde ih prenosim neizmenjene.

Nije postidno!

Zašto baš ovakav kraj? Ruga mu se (dobroćudno, da, ali ipak) od početka, da bi na kraju rekao da taj način života "nije postidan".

Nije postidno živeti sebe?

Nije postidno prekršiti obećanje koje utamničava?

Nije postidno do smrti ostati svoj iako sam?

Nije postidno - šta?

Na šta je tačno mislio? I od koga ga brani tom rečenicom? Od ljudi poput njegovog oca i brata, "muških" ljudi? Od prezira drugačijih, kojih na svetu ima više?

Verovatno. Kao da im pod nos potura: "Vidite, on je živeo kako je jedino mogao, kako je po prirodi morao da živi. Pogledajte njegovu pravu vrednost, pa svoju. Probajte da mu se rugate sad".  On zaslužuje poštovanje baš takav, ne uprkos osobinama koje ga izopštavaju, već zbog njih.

Šamika je do kraja priče i autora uspeo da privoli svojoj istini. Zato biti "večiti mladoženja" nije postidno. 

Najbolje prikazan lik: (Ako izuzmemo Šamiku) Sofra

Najdraži lik: Čamča nije idealizovan kao Sofija, pa je zato lakše vezati se za njega. (On nikad nije išao običnim putem već stranputice.)

Uz čitanje slušati: Nešto valceroliko.

_________

* Knjiga je moja i može mi se. Osuđuj dok 'oćeš.

S vragom zlo, a bez njeg' devet puta gore.

S "Tamnim vilajetom" na početku i "Svijetu se ne može ugoditi" na kraju, ova zbirka daje odlično zaokruženu sliku razvojnog puta narodne priče. Od priča o postanku kosmosa ukorenjenih u ranoj slovenskoj mitologiji, preko svetosavskih do legendi o Ćosu, čitalac dobija ne samo uvid u običaje i način razmišljanja svojih predaka, već i odgovor na mnoga savremena pitanja.

Uprkos evidentnom društvenom napretku i razvoju stila pripovetke kroz vreme, osnovni problem kojim je narodni stvaralac zaokupljen ostaje pitanje sreće i ostvarenosti u širem smislu, koje u krug povezuje i manje srodne pripovesti.

Izbor je primeren svim uzrastima i svakom pojedincu u svakoj tački istorije. Nema čitaoca koji u noj neće naći bar gram pouke ili smeha. Sve su to priče koje smo mogli čuti pred spavanje, a mnoge su vremenom prerađene u "savremene" legende ili viceve.

Vredi ovu zbirku imati na polici, i vredi vraćati se i listati je povremeno, čak i kad osetimo da smo je prerasli.

Pri ovom čitanju najviše sam uživala u priči: Sedam Vlašića, zbog neočekivano toplog epiloga.

U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. 

Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.

Kventin je gledala u vatru. Vatra je bila u njenim očima i na njenim ustima. Usta su joj bila crvena.

Razdvajanje crvenila usana od boje vatre potvrđuje mišljenje jedne sluškinje o Bendžiju (On zna mnogo više nego što svet misli), koja ga poredi sa psom. Vatra Kedinim ustima ne daje boju, nego karakter.

Kventin pokušava da zauzda iracionalnost gledanjem  na sat. Od njega saznajemo da

Časovnici ubijaju vreme.

i da se vreme vraća u život jedino kad sat stane.

(Znači li to da je samo Bendžijevo vreme živo, pošto je njegov sat stao pre trideset godina i da je najbolesniji član porodice u stvari najprirodniji, najživlji?)

Razdeljak se gubio na ćeli, kao osušena voda u decembru.

Kventin doživljava svet slično kao Bendži, slikovito, ali ne čulima bez svesti o protoku vremena, nego istorijski, empirijski. Uprkos razlikama u inteligenciji, obrazovanju i stavu o svetu, braća dele jaku porodičnu (karakternu?) crtu. Promišlja o ljudima koji ga okružuju i ljudima uopšte, kao da se uporno trudi da se umovanjem izdigne iznad maloumnog brata.

Svaki živ čovek više vredi od bilo kojeg mrtvog čoveka ali nijedan ni živ ni mrtav čovek ne vredi mnogo više od bilo kojeg živog ili mrtvog čoveka.

Džejson je nadmen i nadobudan pokušaj biznismena, zatvara se u generalizacije i stereotipe jer veruje da vredi više od svih grupacija i pojedinaca; ne sme da preispita svoja uverenja, i to je uzrok njegove bučne osornosti. Da je Srbin, bio bi u Obrazu. Samozadovoljan je i ogorčen. Opsednut prividnom veličinom svoje prividne žrtve. Majka ga kinji, on uživa u tome i vraća joj manje ili više zanemarljivim "neposlušnostima". Perverzna igra roditeljstva za temelj ima prvo što Džejson o sebi saopšti:

Nikad nisam imao vremena da idem na Harvard ili da sam sebi pićem kopam grob. Morao sam da radim.

Posle vremena oslobođenog Bendžijevog i vremenom sluđenog Kventinovog dolazi Džejsonovo poglavlje u kom je vreme činjenica, fakt, samo jedan od faktora bogaćenja. Četvrto, Dilsino poglavlje, isprva se čini suviše mirnim, ravnim, dosadnim. Prebacivanje priče u treće lice pruža mogućnost distanciranja čitaoca i sagledavanja porodične bue objektivnije. Fokner ne prepušta glas Dilsi (i o tome bi se moglo kroz rasizam Kompsonovih), već kao da lebdi oko njenog potiljka - perspektiva jeste njena, ali kroz filter piščevih rečenica. 

Pripovedači se nižu od najbolesnijeg do rezonera, od iracionalnog ka zdravom.

Buka vremena i nevremena i vanvremena i bes nemoćnog pred njom. To je naslov, po Šekspiru.

Najbolje prikazan lik: (Svi se dive uspešnoj slici Bendžijevog bezumlja, ali meni je najupečatljiviji) Džejson, valjda jer ga poznajem, po sugrađanima.

Najdraži lik: Kedi, iako odsutna, uspela je da me veže buntom, vatrom i mirisom drveća.

Uz čitanje slušati: Nightwish. Konkretno albume Imaginaerum i Century Child.